Vi ste ovde
Početna > Zanimljivosti > VAMPIR – SRPSKA REČ KOJU GOVORE I POZNAJU SVI SVETSKI JEZICI

VAMPIR – SRPSKA REČ KOJU GOVORE I POZNAJU SVI SVETSKI JEZICI

Srpska reč koja je ušla u anale svih svetskih rečnika, u anale kinematografije, svetske književnosti i belatristike. Vampiri su, kao pojam, dobro poznati kroz vekove na Balkanu. Pominju se još u Dušanovom zakoniku, kao krivičnom zakoniku onog vremena gde stoji da je „protivzakonito“ upokojavati vampire, te da će onaj pop koji bude učestvovao u takvom „podvigu“ da se raščini, a selo koje je to organizovalo da se kazni.

Vampiri su oduvek bili deo folklora na Balkanu, i u Srbiji, tako se prvi put u istorijskim izvorima spominju u austrougarskim depešama i novinama, kao i u gradskim hronikama.

Najpoznatiji srpski vampir jeste Sava Savanović, ali prvi srpski vampir je zapravo čovek po imenu Petar Blagojević. On je čovek o kome su pisale sve austrougarske novine, i čije je ime zapisano u analima gradske uprave, i istorijskih izvora.

Petar Blagojević povampirio se pre Save Savanovića i tako ušao u anale kao prvi vampir u Srbiji. O njemu, za razliku od Savanovića, postoje ozbiljniji dokazi od literarnih – austrijska štampa prenela je 1725. godine izveštaj u kome se sasvim ozbiljno govori o postojanju vampira u Srbiji.

Selo Kisiljevo kod Požarevca, kao i većina srpskih sela, vremenom je prilično opustelo, mnogo je zatvorenih kuća koje deluju avetinjski: nigde ni prozora ni vrata, krovovi propali, počupane čak i električne instalacije. Broj stanovnika se u poslednjih desetak godina takođe se drastično smanjio, a oni koji su ostali, sećaju se priča svojih predaka o prvom srpskom vampiru Petru Blagojeviću, koji je harao ovim mestom početkom 18. veka, ali mu je medijsku slavu preoteo Sava Savanović iz Zarožja.

Pretraga pak pokazuje da je u austrijskim izvorima Petar Blagojević (Peter Plogojowitz) zabeležen kao seljak iz Srbije, za kojeg se vezuje legenda da je posle smrti postao vampir. Navodi se da je živeo je u 18. veku u selu Kisilova (današnje Kisiljevo), u severnijem delu centralne Srbije, koja je tada bila deo austrijskog carstva (od 1718. do 1739). Nakon smrti Petra Blagojevića, ljudi u ovom kraju počeli su posle kratke i misteriozne bolesti da umiru. Nastala je sumnja da se Petar povampirio.

Na samrtnoj postelji mnogi su tvrdili da im se umrli Blagojević u noći ukazivao i da ih je davio.

Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći svoje opanke. Najzad, dva meseca po ukopu, u junu 1725. godine, otvoren je Blagojevićev grob, telo mu navodno nije trulilo, a na usnama je imao svežu krv. Meštani su proboli kolac kroz njegovo telo i spalili ga. Odgovorni službenik austrijske uprave bio je protiv toga, ali je pristao zbog velikog straha koji je vladao među stanovništvom. Izveštaj Frombalda, carskog načelnika Gradištanske oblasti, objavljen je potom u bečkom časopisu Wienerisches Diarium i spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi i svetu! Prema rečima zvonara crkve u Kisiljevi Borislava Dragojevića, posle Petrove smrti austrijska vojna uprava poslala je komisiju da ispita da li vampiri u Srbiji postoje i da li se razvila epidemija vampira. Otvarali su grobove ljudi za koje se pričalo da su se povampirili. Austrijski komesari su naredili spaljivanje svih leševa koji su delovali živo, a od tada u selu postoji kletva: „Dabogda te Pera posetio!“.

Pored Blagojevića, austrijski izvori, iz tog vremena – baš nekako oko 1825, pominju i još jednog Srbina neobičnog imena Arnold Paol (Arnold Paole). Biće, ipak, da je kod austrijskih činovnika tog vremena važilo pravilo: piši nemački da te ceo svet razume, pa je Pavle, po nadimku „Arnaut“ postao Paole.

Pavle, hajduk i vojnik najamnik, kazuju bečki izvori, imao je bliski susret sa vampirom u Grčkoj, odakle je i doneo zarazu. On je, navodno, tamo ubio vampira ali se posle toga osećao loše i ubrzo je umro u selu pokraj Svilajnca, posle čega su krenuli napadi vampira u tom kraju. Pavle je doživeo Petrovu sudbinu – telo mu ekshumirano (od strane vlasti) i probodeno glogovim kocem, a carski činovnici su sve to pedantno zabeležili i prosledili u, kako se tada govorilo, Wienu.

Oba slučaja opisana su u austrijskim medijima i postali su deo „vampirske manije“ i u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj. I na tome se završila svetska storija o srpskim vampirima pošto im je docnije, voljom jednog Irca, slavu preuzeo komšija, knez Cepeš. Sve dok se nije urušila vodenica u Zarožju.

Od kada se urušila vodenica u Zarožju, stanovnici okolnih sela su u strahu da njihov komšija, pokojni Sava, o kome su se mnoge legende ispredale, traži novi dom tumarajući okolo i daveći ljude i stoku nemilosrdno. Ali, ko je Sava Savanović?

Da li je mit o najpoznatijem srpskom vampiru toliko jako ukorenjen među narodom, da lokalno veće izdalo zdravstveno upozorenje da postoji mogućnost da vampir iz ovog grada Sava Savanović tumara unaokolo?!  Da bi to saznali novinari RTL-a i National Geographic-a  udruženi sa forenzičkim arheologom i antropologom Mateom Borinijem, pokušali su da rasvetle mit o srpskom vampiru 2015. godine, ali bez uspeha. Oko imena Sava Savanović i dalje se viori veo misterije.

Intrigirane ovom misterijom, kao i bukom koja se u narodu digla oko toga što se urušila vremešna Savina vodenica, te se sad veruje da najpoznatiji srpski vampir tumara naokolo i traži sebi dom, sele smo u kola, i u kišno oktobarsko jutro, praćene upozoravajućim pozdravima suvog, uvelog, lišća zaputile smo se ka Valjevu.  Na tridesetpetom kilometru magistralnog puta Valjevo-Bajina Bašta, počevsi od Debelog Brda, u nedirnutom i ekološki čistom prirodnom bogatstvu šuma, prostranih livada i pašnjaka smešteno je selo Zarožje, najveće selo od 33 sela opštine Bajina Bašta.

Zarožje je tipično brdsko-planinsko selo i nalazi se na visini od oko 800 do 1 000 metara, dok se manji deo sela prostire na padinama planine Povlen na 1300 metara nadmorske visine. Jugozapadno od Povlena na drugom klometru od Debelog Brda u dolini reke Tresnice, nalazi se Pašina Ravan, nekada gusto pošumljena a sada naseljeno mesto i privredni centar Zarožja.

Tesna i mračna gudura pod izvorom rečice Rogačice, obrasla visokim bukvama, sva je neobična i tajanstvena. Uska staza do nje spušta se iz Zarožja, pravo sa seoskog puta, i kao da mami putnike namernike da upadnu Savi u naručje.

Tu rečna voda šumi kamenje preskačući, ali nekakav čudan mir vlada u ovoj dubodolini. Sovin huk, srećom, ne se čuje, pa barem jeza namernika ne podilazi. Ipak, činjenica da je baš tu, u prastaroj drvenoj vodenici na Rogačici, prema predanju, nekad boravio najpoznatiji srpski vampir – Sava Savanović –  malo koga ostavlja ravnodušnim.

Svojevremeno je pripovedač Milovan Glišić , u priči „Posle devedeset godina” opisao Zarožje i dogodovštine tamošnjeg vampira.

Po motivima pripovetke nastao je i prvi srpski horor film „Leptirica”. Selo se po tom neobičnom junaku iz narodnih verovanja pročulo, pa gudura u kojoj je vodenica i sada mami posetioce.

Zarožje je u vreme Save Savanovića bilo neveliko selo, a danas je to malo naselje kraj puta od Bajine Bašte ka Valjevu preko Debelog brda, kad se kod Gnjile Priseke pođe makadamskim putem ka Vardi i Kosjeriću. Meštani gaje maline, seku šumu, obrađuju drvo i trude se da se uklope u ova, moderna, vremena… Ipak, mit o vampiru Savi Savanoviću i dalje opstaje.

Po legendi, veruje se da je seljak Sava Savanović posle svoje smrti živeo u staroj vodenici u selu Zarožje i da je kao „vampir“ ubijao i pio krv ljudi koji bi došli da melju žito.

Sava je bio imućan i cenjen trgovac stokom, ali pričalo se i da je krao po Srbiji i Bosni. Bio je naočit, jak i hrabar. Dugo se nije ženio, a onda se zaljubio u ćerku trgovca iz Valjeva. Međutim, njen otac nije dozvolio brak jer je Sava bio mnogo stariji od nje. Tada se promenio, kao da ga je sam đavo zaposeo. Postao je toliko svadljiv da su ljudi počeli da ga izbegavaju. Bio je grub prema posluzi u kući, mlađem bratu Stanku, pa čak i njegovoj ženi i deci.

A onda je odlučio da ubije nesuđenu suprugu. Iako je bila bogata volela je da čuva ovce. Sava je uzeo pištolj i probdio celu noć u kućici u dvorištu. Čekao je zoru da devojka krene na pašu s ovcama. Brat Stanko imao je loš predosećaj. Video ga je kako sprema kuburu za pojas, pa ga je zbog toga pratio. Iako se bojao da njega ne ubije, pokušao je da spreči neko drugo zlo, veće zlo.

Sava je nakon pola sata hodanja naišao na devojku. Pitao ju je da li želi da ode s njim kući. Odgovorila mu je da bi, ali da nikako ne sme od oca. Okrenula se, potom, na tren da pogleda ovce, a Sava je izvadio kuburu i pucao joj u leđa. Stanko je iskočio iz grmlja na Savu i počeli su mučki da se rvaju. Pastiri koji su bili u blizini, čuli su pucanj i dojurili. Stanko se presplašio i pobegao, a oni su mislili da je razbojnik. Jedan mu je pucao u leđa i na mestu ga ubio. Sava je, preplašen i znojav, nekako ustao i nožem napao pastira koji mu je ubio brata.

Tada su drugi videli telo devojke i shvatili da su ubili pogrešnog. Okružili su Savu i tukli ga do smrti motkama i kundakom. Seljani nisu hteli da ga sahrane na groblju jer je bio ubica pa su ga pokopali blizu mesta gde je poginuo. Samo nekoliko dana kasnije proširila se priča da se Sava povampirio.

Seljani su tvrdili da ga viđaju noću kako vreba. Uvukao im se strah u kosti. Odlučili su da ga iskopaju i izbodu kolcima, ali se Stankova žena usprotivila. Kako bi očuvala telo, tajno ga je, sa svojom braćom, iskopala i prenela daleko u mračnu šumu kraj stare vodenice. Od tada, on tamo vreba i pije krv meštanima koji dođu u vodenicu da samelju žito.

S jedne strane vodenice bila je mračna šuma, a s druge strane stena, izgledala je sablasno i usred dana.

  1. godine vodenica se urušila, a meštani su to shvatili kao predskazanje. U strahu da će se pokojni Sava vratiti, da zatraži prenoćište u njihovim domovima, meštani su na kućni prag stavili glogovo trnje, glogove kolce i beli luk, a na zidove su postavili krstove.

Bilo da je mit ili istina… VAMPIR je jedina srpska reč koja se nalazi u rečnicima svih svetskih jezika.

Ostavite odgovor

Top