Vi ste ovde
Početna > Delicia > Prirodne lepote Despotovačkog okruga

Prirodne lepote Despotovačkog okruga

Svanuo je sunčan i vedar jesenji dan kada smo se zaputili put mistične istočne Srbije. Naša prva destinacija bila je – manastir Manasija, zadužbina despota Stefana Lazarevića, srpskog vladara, viteza Reda Zmaja, prosvetitelja i pokrovitelja umetnosti i kulture. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što smo kroz prozore našeg malog automobila ugledale kamene zidine ovog velelepnog zdanja.  Povučen u mir i tišinu, u živopisnoj klisuri reke Resave, nedaleko od Despotovca nalazi se manastir Resava, danas poznatiji pod imenom Manasija. Svojim velelepnim hramom i snažnim utvrđenjem vekovima je privlačio pažnju putopisaca i radoznalih putnika namernika. Pa je tako i poznati austro-ugarski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic, pisao o ovom predivnom mestu. Okružena sa svih strana visokim brdima, već i sama silueta dvanaest sačuvanih tvrđavskih kula čini snažan utisak; njega pojačava svetlucanje šest metalnih kupola sa zlatnim krstovima crkve od belog mermera, koja se na tamnoj osnovi surog tvrđavskog venca ističe kao sjajan alem-kamen. Živopis Manasije se, nažalost, nije očuvao u celini. Nestalo je i natpisa o vremenu njegovog postanka, ali se veruje da je u potpunosti završen 1418. godine. Te godine, po zapisu nepoznatog letopisca, na Sv. Trojicu, despot Stefan Lazarević, sin cara Lazara, sazvao je sabor kod svoje zadužbine radi njenog osvećenja. Godinu – dve ranije započeto, resavsko slikarstvo je svakako islikano uoči te velike narodne svetkovine.

Od nekadašnjeg živopisa koji je ukrašavao celokupne unutrašnje zidne površine hrama sa pripratom (oko 2.000 m²) očuvano je do danas nešto više od jedne trećine. Ovde su, za vreme konzervatorskih radova, otkriveni manji, sasvim izbledeli, fragmenti čija se sadržina teško naslućuje.

Despot Stefan, sjajno obrazovani aristokrata, kosmopolita, ljubitelj i dobro obavešteni znalac umetnosti, zaista je doveo najiskusnije živopisce, tada najbolje u čitavom vizantijskom umetničkom krugu da u Resavi naslikaju freske izvanredne lepote, aristokratske elegancije, raskošnog kolorita, istančane duhovne poruke – a elitističke po pripadnosti, jer su slikane po merilima samog despota Stefana, predstavnika duhovne i društvene elite kakvu Srbija više nikada nije imala.

Pored manastira Manasija i crkva Svete Trojice, u ovom manastirskom kompleksu nalazi se i monaški dom gde je ognjište pronašao veliki broj monaha koji su se zamonašili u ovom manastiru, kao i prelepi ružičnjak koji okružuje crkvu.

Teškog srca smo se oprostili od ove prelepe srpske svetinje i uputili dalje u avanturu, ka Resavskoj pećini koja se nalazi nadomak manastira.

Kraški sastav planine Beljanice uzrokovao je prisustvo mnogobrojnih jama, vrtača, uvala i pećina, pa se tako, na dvadeset kilometara od manastira Manasija, nalazi Resavska pećina, poznatija pod nazivom „Resavska lepotica“. Ova mistična lepotica se ugnezdila  na samoj obali kraškog polja Divljakovac. Od ukupno četiri i po kilometara dužine, istraženo je nešto manje od tri kilometara, a posetiocima je dostupno, nažalost, svega 800 metara.

Ova lepotica obiluje nakitom koji je u njoj nastajao vekovima i milenijumima, a najstariji nakit, nastao rastvaranjem kalcijum karbonata, kako naučnici kažu, datira čak od pre 45 miliona godina!

Nismo bili u potpunosti pripremljeni za obilazak pećine, u laganim majicama i farmerkama smrzle smo se već na samom ulazu. Kako smo kasnije saznale, temperatura u pećini iznosi svega sedam stepeni, a koncentracija vlage u vazduhu je baš velika, od 80 do 100 odsto, gotovo da smo imale osećaj da „gutamo“ vazduh.

Obilazak pećine odvijao se pod budnim okom vodiča, jer je za formiranje jednog kubnog santimetra nakita potrebno milion godina, a samo jednim dodirom može da se obriše sto godina onog što je priroda stvarala.

Ova pećina se sastoji od dve galerije – gornje i donje, a obe krase brojne dvorane, kanali, stalaktiti, stalagmiti i okamenjeni vodopadi. U obilasku smo saznali da su Resavsku, kao i mnogobrojne pećine ovog kraja, u srednjem veku koristili monasi samci kao svoja stalna prebivališta, a pretpostavlja se da su se nedeljom sakupljali u manastiru na svečanim verskim obredima. Zastrašujuća činjenica budući da je unutar pećine veoma hladno, vlažno i zastrašujuće, čak i uz moderno osvetljenje, vodiča, i veliki broj ljudi. Teško je zamisliti koliko su psihički jaki i istrajni bili ti monasi koji su ovu pećinu pretvorili u svoj dom.

Nakon obilaska ove pećine odlučile smo da se zaputimo u park maketa, u blizini Depotovca, gde je veliki vizionar i umetnik, pretvorio svoju ljubav prema pravoslavlju u nešto opipljivo. Park koji krase verne i verodostojne replike svih velelepnih pravoslavnih manastira, samo umanjenih. Nakon ulaska žena ovog umetnika, ruskinja, nam je ispričala o tome kako su došli na ideju da naprave ovaj park, i koje sve manastire možemo videti u njemu. Ovaj park nalazi se tačno na izlazu iz Despotovca prema Resavskoj pećini, sa leve strane regionalnog puta i trenutna postavka su srednjovekovni srpski manastiri, izrađeni u razmeri 1:17 u odnosu na objekte u stvarnoj veličini. Makete su urađene kao savršena kopija crkava u realnosti, a sam park je otvoren za posetioce u periodu od 1.aprila do 1.novembra, sa radnim vremenom od 10 do 19 časova.

Od razgledanja smo malo ogladnele, pa nam su nam vlasnici preporučili da u povratku posetimo vodopad Lisine, poznat u narodu kao „Veliki Buk“ , te da tamo utolimo glad u specijalitetima domaće kuhinje koja se u ugostiteljskim objektima u blizini, nudi. U ovom prirodnom ambijentu nalazi se par ugostiteljskih objekata, ali mi bismo izdvojile „Resavski uranak“, restoran sa prenoćištem i vrhunskim osobljem, a u samom podnožju Velikog buka je „Vodopad Lisine“, restoran sa bungalovima i velikim imanjem sa malim zoološkim vrtom, ribnjakom i jezerom za sportske ribolovce.

Nakon 20-ak minuta vožnje ka selu Strmosten, u podnožju planine Beljanice nalaze se izvor Veliko vrelo i vodopad Veliki buk. Ove dve prirodne lepote su zaštićene Uredbom Vlade Republike Srbije kao spomenik prirode „Lisine“.

Veliko vrelo spada u malobrojnu grupu snažnih kraških izvora i predstavlja izuzetan primer gravitacionih vrela. Veliki buk je jedinstvena pojava među akumulativnim bigrenim vodopadima Srbije. Sa svojih 20 metara visine, najveći je vodopad u Srbiji, a svojom lepotom i impozantnošću ostavlja svakoga bez reči. Ovaj vodopad je neobičnog izgleda jer je voda vremenom napravila dubok amfiteatar vertikalnih strana u bigrenim naslagama, a dno mu pokrivaju veliki bigreni blokovi. Svakom ko u sebi nosi imalo avanturističkog duha biće zanimljiv spust do podnožja vodopada, a jedino tako može da doživi pravu sliku kako netaknuta priroda izgleda. Pod glavnim mlazom vode nalazi se jezerce dubine nekoliko metara, a oblaci vodene prašine neprestano zasipaju posetioce. Odmah pored vodopada, baškari se prostran restoran domaćinskog izgleda i prijatne atmosfere. Ovaj restoran poseduje veliko imanje sa malim zoološkim vrtom i živopisnim ribnjakom koji obiluje kalifornijskom pastrmkom. Okružen je livadama, pašnjacima i bogatom šumom, pa dok vaša nepca uživaju u gastronomskim specijalitetima možete odmarati oči na okolnom divljem zelenilu i prirodi u svoj svojoj nesputanoj lepoti. Na meniju smo pronašli mali milion đakonija, ali iz te bogate ponude bismo  izdvojili: pogaču ispod sača, domaću dunjevaču, beljanički sir i kajmak, kačamak, proju, beljaničko jagnje na ražnju kao i uvek svežu pastrmku.

Ukoliko vas degustacija ove preukusne domaće klope iznuri i umori, u ponudi restorana su i četri atraktivna bungalova za prenoćište i dnevni odmor, a usput je idealno polazište za izlete u prirodi, organizaciju lovnog turizma i planinarenja, kao i obilaska prašume Vinatovača.

Punih stomaka i zadovljne, bogatije za nova iskustva i prelepe trenutke u prirodi, zaputile smo se put civilizacije i ostavile mistične i nabujale zelene obronke Istočne Srbije iza sebe…

Ostavite odgovor

Top