Vi ste ovde
Početna > Destinacije > OPLENAČKA BERBA – ONO ŠTO SIGURNO NISTE ZNALI

OPLENAČKA BERBA – ONO ŠTO SIGURNO NISTE ZNALI

srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti

Svanulo je sunčano jutro, i okupalo spavaću sobu u tople jesenje nijanse. Žurno i pomalo bunovno navukla sam na sebe prvo što mi je dospelo pod ruku, i strčala ispred zgrade. Tamo me je čekala moja lepa saputnica. I u njoj i u meni tinjala je želja za avanturom. Prošle su godine od kada smo poslednji put, još kao đaci, bile na Oplencu, u poseti rodnoj kući velikog vožda Karađorđa, i prelepoj crkvi na vrhu Oplenca.

Krcat autobus je krenuo svojim putem, u rodno mesto najistaknutijeg vođe Prvog srpskog ustanka – vožda Karađorđa Petrovića.

Topola je gradsko naselje u opštini Topola, koje broji tek nešto više od 5400 stanovnika. Udaljeno je svega 80 kilometara od Beograda, pa naše putovanje u ovo veselo, jesenje jutro nije dugo trajalo. Jedno od najvećih srpskih blaga je, svakako, imanje kraljevske porodice Karađorđević na brdu Oplenac pored Topole. Samo imanje je inače i njihova zadužbina na kome se nalazi velelepna crkva Sv. Đorđa u sklopu istorijsko-memorijalnog kompleksa, koga pored crkve čine i kuća Kralja Petra I, kraljeva vila, kraljičina vila, muzej („Vinogradareva kuća“) i kraljevi vinogradi.

 

 

ISTORIJAT

 

Topola se po prvi put pominje kao naselje za vreme austrijske okupacije severne Srbije (1717-1739). U popisu pograničnih nahija Srbije posle požarevačkog mira (1717 god.) nalazila se u kragujevačkom distriktu pod imenom Dopala. Topola se zvala prvobitno – selo Kamenica –  zbog istoimene rečice. A svoje moderno, današnje ime, Topola je dobila jer je na samom drumu ka Beogradu, kod mesta zvanog Krečane, bilo jedno drvo topole, i tu su sekiridžije zaustavljale, odmarale i dogovarale za sastanke „kod topole“. Tako je staro ime sela zamenjeno novim.srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

Na ovom prostoru, neposredno pored Topole u selu Markovac (kod Mladenovca) zaseok Crkvine je umro prvi srpski despot Stefan Lazarević (1427. godine). Dokaz o ovome postoji na velikom kamenom obeležju u porti crkve u Crkvinama. Obeležje je izrađeno od venčačkog mermera i natpis iz 1427. godine je još uvek čitljiv.

Sa zapadne strane na svega sat hoda na padinama planine Venčac gde su mu bili dvori, otcepio se 1510. godine vlastelin Pavle Bakić u pratnji svojih kopljanika, postavši uskoro poslednji srpski despot u Ugarskoj (1525-1537).

 

Bronzani Karađorđe izvio se kraj puta, ovo je delo akademskog vajara Stanimira Pavlovića. Vožd podigao desnu ruku, gore, prema brdu Gradištu gde je, u kolibi, rođen 16. novembra 1752. godine. Levom pritegao puščanu cev. Odlučan, snažan, kubura za pojasom. Biće da je takav bio one, 1804. godine, kada je digao ustanak i udario temelje modernoj srpskoj državi.

 

TAMNA STRANA MESECA

Otac moderne srpske države, Đorđe Petrović, poznatiji pod imenom Karađorđe iliti Crni Đorđe – – jer je turcima zavadao grdne glavobolje – rođen je u selu Viševcu, kraj Oplenca, a svoj tužan kraj dočekao u Radovanjskom lugu, kraj Velike Plane, 25. jula 1817. godine.

U Viševcu i dan-danas postoji spomen kompleks postavljen uoči obeležavanja dva veka od Prvog srpskog ustanka, 2004. godine. Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka u srpskoj istoriji, pored toga što je bio hrabar, nemilosrdan junak i vladar, kao i neustrašiv vojskovođa, imao je i svoju tamnu stranu o kojoj se u narodu nerado priča. Pored brojnih vrlina krasile su ga i brojne mane, a neke od njih su državu, ali i ljude u njegovom neposrednom okruženju koštale mnogo. Srbiju – bitaka i junaka. Ljude – glava. Ipak, o tome se nerado govori…

Za ljubav i naklonost koju je Đorđe gajio prema lepoj i mladoj, ali i već udatoj – Jeleni, znalo se naveliko. Ona je bila iz bogate i dobrostojeće trgovačke porodice, a on tek puka sirotinja. Tako je kad je jednom Jelena došla s kotlovima na vodu, Karađorđe ju je oteo i odveo svojoj kući, a njenog muža – Jagnjila – ostavio ucveljenog.

Međutim, prva prava žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar. Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka, po predanju njegov otac je hteo da se vrati iz izgnanstva, a obzirom da je Đorđe dobro znao da bi taj čin doneo celoj njegovoj porodici ropstvo, pa i moguću smrtnu kaznu, pucao je ocu u leđa…

Po povratku u Srbiju, 1796. godine, vožd se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od crkve i dobio. Nešto kasnije je, međutim, voždova plahovita narav ponovo izbila na vidalo – kada je u napadu besa, 1806. godine, ubio svog brata Marinka, zato što se po Topoli pričalo kako je napastvovao žene.

Osim što je bio veliki vladar, vođa ustanika je imao neutoljivu glad prema piću i ženama. Tuđim ženama. Iz Beogradskog pašaluka, iz jednog harema, oteo je jednu od milosnica – izvesnu Mariju – koja ga je brzo zaludela, i ne samo što mu je postala strastvena ljubavnica, već i prijatelj i saborac u svim bitkama. Osim što ju je vožd naoružao do zuba, i odenuo u mušku odeću, takođe joj je i dodelio muško ime. Tako je Marija postala Marijan, kako ga žena ne bi „provalila“. Međutim njegova verna žena, Jelena, koja je svo to vreme brinula kod kuće, rađajući i odgajajući njihovu mnogobrojnu dečicu, saznala je za Karađorđevo neverstvo, i umesto da pravi ljubomorne scene, i piše voždu ljutita pisma, nagovorila je jednog od voždovih momaka da ubije njegovu miljenicu. Nakon što je Karađorđe saznao da mu je jedan od prijatelja, Pavle Cukić, i istaknutih ustanika ubio ljubavnicu, hteo je da ga kazni smrtnom kaznom, ali je na nagovaranje žene, Jelene, i ostale momčadije i prijatelja, odustao i primio Pavla natrag u družinu, oprostivši mu Marijino ubistvo.

 

NOĆ KAD KUM DOLAZI

 

Karađorđe je, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, pobegao u Rusiju, ali ga je srce zvalo da se vrati u Srbiju,…  1814. godine u Rusiji je postojala grčka revolucionarno-oslobodilačka organizacija pod nazivom „Heterija“, čiji je plan i cilj bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države koja bi podsećala na nekadašnju Vizantiju. Pošto je pristupio ovoj organizaciji — pokretu, Karađorđe, već iskusan u borbi protiv Turaka, izabran je za komandanta takvog ustanka. Nakon toga, on tajno prelazi u Srbiju (zajedno sa jednim Grkom) 11. jula 1817, dolazi kod svoga kuma Vujice Vulićevića (koji ga skriva u Radovanjskom lugu) i traži da se sastane sa Milošem radi dogovora o zajedničkoj akciji.srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

Miloš, umesto dogovora sa svojim bivšim vođom Prvog ustanka, naređuje da se Karađorđe ubije, pravdajući to „državnim razlozima“ i činjenicom da je Karađorđevu glavu tražila turska porta. Rečeno – učinjeno. Vožda je izdao i ubio rođeni kum, a glavu su mu odsekli i odneli je Milošu Obrenoviću, koji ju je kasnije predao turcima. Porta je naredila da se sa glave srpskog vožda odere sva koža i kosa, i da se, potom, glava napuni senom i drži kao ukras ali kao i upozorenje svim potencijalnim ustanicima i onome ko u budućnosti bude prkosio velikom Turskom carstvu.

 

 

ČIKA PERA

 

Kralj Petar I Karađorđević (1844-1921), Karađorđev unuk, poznat je među narodu kao Kralj Petar Oslobodilac, Petar Mrkonjić ili od milošte Čika Pera. Ovaj epitet Kralj Petar je dobio 1915. godine prilikom povlačenja Srpske vojske preko goleti Albanije u kojoj je aktivno učestvovao deleći narodnu muku po rovovima.

Kraljica Marija Karađorđević, poznatija kao Marija od Rumunije, kćerka je rumunskog kralja Ferdinanda I Hencholerna. Bila je veoma obrazovana osoba. Pre udaje imala je titulu Princeze Velike Britanije i Severne Irske. Prvi svetski rat provela je u bolnici gde je sve vreme negovala ranjenike.

Bila je veoma omiljena u srpskom narodu, uzor smerne majke i supruge. Bila je veoma aktivna u dobrotvornim organizacijama. Posle ubistva svog supruga u Marseju, ostaje sa svojim sinom Petrom II i sprema ga za kraljevsku ulogu po sticanju punoletstva. Njegovim stupanjem na presto postaje Kraljica-Majka. Umire u izbeglištvu u Londonu 1961. godine gde je i sahranjena.

 

SABOR  U  TOPOLI

Stara poslovica nas uči: „Kaži mi šta igraš, da bih znao ko si“. Igra poseduje obeležja karakteristična za svaku etničku zajednicu i, kao retko koji element narodne kulture, oslikava duh naroda. Narodna igra je deo drevnih rituala, koji su pratili ljudski razvoj,tako da se uz nju mogu uočiti promene u kulturnom načinu života ljudi. Ona se prenosi sa generacije na generaciju i svaka naredna preoblikuje igru na svoj način, darujući joj svoja osećanja, bogateći je slikama svoje svakidašnjice, sjajem svoje epohe. Izvođači su nastupili u narodnim nošnjama, predstavljajući svoje pesme i igre, svirajući na narodnim instrumentima. Posebna atrakcija za nas  je bila saborska povorka ulicama Topole. Sve krcato i ori se, veseli ljudi svuda naokolo prasad koja se okreće na ražnju, miris sveže jagnjetine, i kiselog kupusa koji se krčka. Dečja graja, đačke ekskurzije, i poneki mališani sa ponosnim roditeljima…srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

Polako počinjem da shvatam da je ovaj sabor zapravo sastavljen je od svih učesnika, koji posetiocima Oplenačke berbe dele voće, a predvode je dvojica konjanika noseći u rukama zastave Sabora.

Posebna odlika ovog kraja, svakako su njegovi žitelji. Vredni i izuzetno ljubazni domaćini, uvek će vam rado otvoriti vrata svog doma. Gostoprimljivost, otvorenost i iskrenost, čuvena nacionalna kuhinja, autentičnost običaja i nošnji, izuzetno vesele i dinamične igre, naročito bogata i zanimljiva istorija prave su preporuke za putnike namernike i poklonike da posete ovaj kraj.

Njegova koloritnost i lepota ostaju trajno u sećanju svih posetilaca. Ko ima želju da se vrati prirodi, oseti mir i lepotu jednostavnih pejzaža, svakako treba da poseti Topolu i njenu okolinu.

Kako se širi Topola, tako se širi i njena turistička ponuda. Širi se i dobar glas o gostoljubivosti i kulturi Topolaca, prefinjenoj domaćoj kuhinji, autentičnom suveniru, dobroj domaćoj kapljici, muzici koja poručuje da bi Topolu, u stvari, trebalo videti, ali, pre svega, osetiti i doživeti svaki put iznova. Agencija koja je organizovala našu putešestviju zove se Serbian Adventures, i potrudili su se da nam čitav put učine prijatnim i veoma edukativnim. Ono što posebno moramo da pohvalimo je visoko obrazovanje vodiča, Luke, koji je po struci arheolog i koji je čitav put pazio budno na celu grupu, nesebično nam davao sve podatke, pa čak i one koji se mogu pronaći samo usmenim predanjima i retkimm, starim knjigama. Ostvario je i održavao predivnu i kontinuiranu interakciju sa svim članovima grupe.srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

 

OPLENAČKA BERBA

 

Više od četiri decenije u Topoli se održava Oplenačka berba u slavu grožđa, vina, vinograda i vinara. Tokom tri dana slavlja održavaju se izložbe takmičarskog karaktera stočarstva, poljoprivrede, voća, grožđa i vina. Bogato nasleđe ovog kraja prikazano je kroz izložbu starih zanata i rukotvorina. Od skora u program je uvršćena i izložba suvenira takmičarskog karaktera.

Oplenačka berba se odvija u centru Topole, duž glavnih ulica, od Vinskog trga preko Vinske ulice do Karađorđevog grada do Oplenca. Celom Topolom protežu se etno štandovi prepuni grožđa i vina, voća, suvenira i proizvoda starih zanata. Prolazile smo kroz raznobojnih tezgi – meda, vina, rakije, luša i lilihipa, roštilja koji se pušio, grlatih prodavaca koji su uzvikivali svoju ponudu kako bi privukli što više naroda…

Ovde možete pazariti bukvalno bilo šta – od domaćih proizvoda – meda, vina, rakije, pršute, slatkiša, preko plastičnih čaša sa e-baya, kineskih majici, portviša, metli, pajalica i „čarobnih krpa“… Kada smo izašli iz vašarske vreve ispred nas se ukazao put kroz šumarak koji je vodio pravo do prelepe crkve.

Sam naziv brda na kome se nalazi crkva – Oplenac potiče od oplena, drvenih delova volovskih kola koja su se pravila od hrasta i cera kojima je ovo brdo bilo prekriveno.

Mauzolej dinastije Karađorđevića se nalazi u Kripti ispod crkve koja je fantastično dekorisana, i koju su sa pažnjom oslikali ruski slikari i ikonopisci. Knez Aleksandar Karađorđević je ovde podigao svoje prve vinograde, a kralj Petar I Karađorđević je počeo zidanje crkve mauzoleja i celog istorijsko—memorijalnog kompleksa koji će potom postati Zadužbina Karađorđevića na Oplencu.

 

Danas kompleks obuhvata pored crkve Sv. Đorđa, Mauzoleja srpske kraljevske porodice, kraljeve vinograde, muzej (Vinogradareva kuća), kuću Kralja Petra, kraljevu vilu, kraljičinu vilu, Karađorđevu crkva, spomenik Karađorđu i hotel.

 

Međutim,  kao i svaka velika manifestacija biva praćena i raznim nedostacima,  koje želimo da podelimo sa našim čitaaocima. Jedna od njih tiče se posluženja i odnosa cena prema kvalitetu:

 

KLOPA NA OPLENCU

 

Prvo smo doživele ogromno razočaranje – u restoranu „Vožd“. Privlačnog spoljašnjeg izgleda, ovaj restoran nas je u prvi mah privukao, jer osim što ima lepu baštu za uživanje na oktobarskom suncu, u divnom pogledu na Topolu i Oplenac, bio je i poprilično pun. Sele smo za jedan od retkih slobodnih stolova, ali umesto da nam se nosnice napune mirisom jagnjetine pod sačem i domaćih krompira zapečenih u peći, baš nikakav miris iz kuhinje nije dopirao. Čekali smo (uprkos tome što smo joj mahale bezuspešno i dovikivale se) kelnericu da nas „primeti“ dobrih 47 minuta, a u međuvremenu sam optimistično otišla po jelovnik ne bi li se pronašlo nešto toplo i ukusno za prazan stomak.

Iako nam je vodič napomenuo da su cene u Topoli znatno manje od beogradskih, ovoga puta to nije bio slučaj! I, očigledno, u vreme berbe važi totalno drugačiji cenovnik! Cene su znatno skuplje nego (skoro bilo gde) u prestoničkim restoranima, pa je tako za porciju ćevapa bilo potrebno izdvojiti oko 900 dinara, za čuvenu Karađorđevu šniclu oko 1.200 dinara, a za najobičniju „mršavu“ pljeskavicu – oko 800 dinara. Ni cene pića nisu bile ni malo povoljne. Iako su dani berbe, degustacija i obožavanje vina svuda naokolo, za 0,10 litara vina bilo je potrebno izdvojiti oko 280 dinara, a za minimalnu čašicu rakije, maltene dovoljnu za zub, oko 230 dinara.

srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

Razočarane lošom uslugom, presporim i nezainteresovanim kelnerima, i skromnim izborom sa cenama do neba, užurbano smo napustile ovo mesto i svoju sreću odlučile da okušamo pod šatrom. Bila sam pomalo uzbuđena jer bi mi ovo bio prvi obrok u životu „pod šatorom“, pa smo izabrale šatru ispod koje je najbolje mirisalo meso koje je veselo cvrčalo na roštilju.srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

 

Morale smo, bukvalno, da se izborimo za mesto. U susret nam je izašao dobrodušan i veseo momak, i ponudio nas da sednemo za njegov sto. On nije bio prezadovoljan jagnjetinom koju je dobio – za 1.200 dinara po porciji, od 300 gr.  jagnjetine pod sačem dobio je više od 200 grama kostiju, žila i masti. Ovde ćemo vam prikazati cenovnik koji smo tom prilikom i uslikale:srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

 

Masan papir, nerealne cene. Ćevapi su bili solidni, ali cene salate, pića i lepinje su opet bile nerealno visoke. Kelner se pravdao, kako kaže čovek, „nije gazda kriv, opština mu je lupila previsoku cenu zakupa“. Iako smo svoj skroman obrok platile kao Sveti Petar kajganu, ovo mesto nije imalo – tekuću vodu niti bilo kakav pomoćni toalet!

 

Kafić u koji smo kasnije sele, sam po sebi bio lep i prijatan, osoblje ljubazno, ali higijena toaleta nije bila na zadovoljavajućem nivou. Ni blizu, jer nije spreman na taj kapacitet ljudi, turista, šetača… koliko ih ima tokom ove manifestacije!

Nadamo se da će ovi propusti ubuduće biti ispravljeni jer ova manifestacija ne samo što predstavlja Srbiju u svetu, već svojom svečanošću, raznolikošću i toplinom greje srca svojih posetilaca.

 

Pa da sumiramo I ovaj  dan…

 

Nakon naše višečasovne šetnje, upoznale smo lokalne ljude, vesele, otvorene, srdačne, od kojih smo čule raznorazne misteriozne i tajnovite priče o ovom kraju, o kojima ćete moći da pročitate u sledećem tekstu, umorne ali ispunjene srećom i novim saznanjima – krenule smo put autobusa i natrag za Beograd.srbija, etno, tradicija, promocija, manifestacije, istorija, karadjordje, hrana, desavanj, putovanja, organizacia putovanja, pice, posete, zanimljivosti seoski turizam, agrarni turizam, etno turizam

 

Nećemo te zaboraviti, Topolo! Vidimo se dogodine!

 

5 thoughts on “OPLENAČKA BERBA – ONO ŠTO SIGURNO NISTE ZNALI

  1. Devojke, odavno bolji tekst nisam procitala. Navelie ste i dobre i lose strane jedne manifestacije. Tako se pisu pravi tekstovi! Postovanje za trud. I samo napred!

  2. Odnos cena i kvaliteta je neprohvatljiv. Ali to izgleda da je tako od manifestacije do manifestacija u Srbiji. Mada sve ostalo sto se moze videti tamo je za svaku preporuku. Dopada mi se nacin na koji ste sve opisale. Tako treba

Ostavite odgovor

Top