Vi ste ovde
Početna > Gastronomija > „KOVAČEVIĆ“ – EDEN NA IRIŠKI NAČIN

„KOVAČEVIĆ“ – EDEN NA IRIŠKI NAČIN

Sa uzbuđenjem smo sele u kola i uputile se autoputem ka severu naše zemlje. Navigacija nas je vodila u srce srpske ravnice – plodonosne, zelene Vojvodine. Sa strane puta su nas pozdravljali veseli suncokreti koji  su se žuteli na vrelom, julskom, suncu. Naša destinacija nalazila se na, svega, sat vremena vožnje od Beograda. Mala oaza sakrivena od vremena i prostora, na obroncima Fruške Gore – vinarija i vinska kuća KOVAČEVIĆ. Popularizacija vinskih puteva i prepoznavanje Fruške gore kao posebno plodne oblasti dogodila se vekovima ranije. Marko Aurelius je zasadio baš tu, na Fruškoj Gori, svoju prvu lozu… Kvalitet koji je Marko Aurelije započeo, Miroslav Kovačević, treće koleno vinara, prepoznao je i zavoleo, pa to oblikovao u uspešnu porodičnu proizvodnju i visoko-kvalitetno vino kojim Srbija može ponosno da se diči!

Tek što smo ušli u Irig, dočekala nas je harizmatična i ljubazna mlada dama koja nas je sa entuzijazmom povela u malu turu, kako bi nam što jasnije približila proces proizvodnje rajskog pića – vina. Da bismo videle kako izgleda sam početak proizvodnje vina, morale smo da savladamo ogromno, strmo, stepenište koje nas je vodilo do male uzvisine. Kako nam je naša „domaćica“ kasnije objasnila – tu se prvo doprema ubrano grožđe, kako bi se kasnije u procesu proizvodnje što više koristili prirodna strmina i slobodan pad, a što manje mehaničke pumpe. Silazeći lagano dole prošle smo i kroz prostorije gde se u ogromnim presama grožđe „cedi“ i odvajaju ljuspice i košpice od mesnatog dela, i gde se u prvo vreme drži vino radi fermentacije.

U podnožiju ove padine nalazi se vremešni iriški podrum iz 1930. godine gde se čuvaju i rashlađuju sva vina porodične vinarije „Kovačević“. Već ovde se može videti koliko je truda, znanja, energije, i tradicije vekovima stare uloženo u proizvodnju vina, i tu sam već sasvim sigurna bila da po sredi nije samo „porodični biznis“ već iskonska ljubav i strast prema grožđu i vinogradarstvu. Vino se ovde pažljivo čuva mesecima, i pušta se da „odstoji“ u posebno biranim, drvenim, barelima od stopostotne hrastovine, bukovine, itd.

Prema rečima naše domaćice Jovane, dosta stranaca dolazi da poseti vinariju i vinsku kuću „Kovačević“: meksikanci, japanci, rusi, kinezi… Posebno je tražen šardone, penušavo vino „Brut“, i, naravno, stari dobri klasik – „Aurelius“ Kovačević.

„Kovačević“ među prvima na naše tržište uvodi novu vrstu vina, koja bi trebalo da bude belo vino koje se proizvodi na način na koji se proizvode crvena vina, odnosno vino koje krase neke karakteristike crvenog (jačina i ukus), i neke karakteristike belog vina (tekstura i pitkost), a koje je svetle boje sa zlatno narandzastim tonovima, takozvano „oranž vino“.. Ovaj delikates koji bi uskoro trebalo da se nađe u vinskim kartama, priprema se po specijalnoj, tradicionalnoj Gruzijskoj recepturi, a samo vino se pušta „da odleži“, u keramičkim glinenim ćupovima amforama , duboko pod zemljom. Tako dobija specifičan aftertaste i šmek koji ga čine diferentnim od svih ostalih vina.

Nakon posete podrumu, zaputili smo se u obližnji manastir – Novo Hopovo. Nedaleko od Iriga, na samom obodu šume, ušuškan u zelenilu baškari se manastir Novo Hopovo. U narodu se veruje da ga je osnovao Đurađ Branković početkom XVI veka ,sa crkvom posvećenom Svetom Nikoli i da je to bila njegova prva zadužbina. Zbog natpisa koji stoji iznad ulaza u crkvu, jedno vreme se verovalo da je nastala 1576. godine, ali je zatim ustanovljeno da je te godine izgrađena današnja crkva na mestu stare. Zbog svoje arhitekture i istorije bogate kulturnim i verskim događajima, jedan je od najznačajnijih srpskih manastira. Manastir je bio i prosvetni centar tokom više vekova i zabeleženo je da su Srbi iz Beograda dolazili u ovaj manastir da uče da čitaju i pišu. Zanimljivo je napomenuti da se  Dositej Obradović ovde zamonašio i boravio oko tri godine. Putem do Starog Hopova, na samo dva kilometra udaljenosti od njega, nalazi se malo manastirsko jezero, gde možete pobeći od žege i vrućine Panonske nizije.

Nakon obilaska manastirskog kompleksa, i prelepe prirode koja se nalazi oko njega pošteno smo ogladnele, pa nas je naša ljubazna i srdačna domaćica pozvala da se okrepimo u vinskoj kući Kovačević.

Vozeći glavnim putem, udaljen samo nekoliko stotina metara od manastira Novo Hopovo, s leve strane se nalazi pravi mali raj usred prirode – Vinska kuća Kovačević. Proći ćete kroz velelepnu kapiju, iza koje se nalazi kuća kao iz bajki braće Grim. Parking je pun kola sa raznim tablicama – što je samo još jedan od dokaza da je ovaj mali raj dobro poznat pravim ljubiteljima hedonizma, bez obzira na kom meridijanu sveta su nastanjeni. Sve je lepo uređeno – hrana za dušu je samo gledati harmoniju u kojoj leže kapija, magičan vrt oko Vinske kuće, i sama arhitektura ovog velelepnog zdanja. Sve odiše toplinom i maštovitošću. Dok smo ulazili kroz glavu mi je prošla pomisao koliko li vremena i maštovitosti treba samo za uređenje i gajenje ovako prelepog vrta i cveća koje ga krasi…

Odmah na ulazu dočekalo nas je izuzetno ljubazno i nasmejano osoblje. I shvatih, ovo je idealno mesto za vikend. Idealno mesto za beg od svih obaveza. Mesto gde se svi postojeći problemi tope i nestaju u ovom čistom vazduhu i prelepoj prirodi po kojoj se vinska kuća baškari.

Džinovski posao koji obavljaju svi zaposleni, od kelnera, preko recepcionerki i hostesa, pa sve do glavne menadžerke – deluje toliko lagano, jer ga oni obavljaju uz istinski osmeh, i, čini mi se, iz velike ljubavi prema tradiciji, porodičnom biznisu, i neopisivoj lepoti Fruške Gore.

U vinskoj kući Kovačević ugostili su nas dobro i pokazali koliko su fenomenalni domaćini i koliko su posvećeni svom poslu, priuštivši nam, pritom, jedinstveno iskustvo degustacije i „uparivanja“ njihovih tradicionalnih specijaliteta i visoko-kvalitetnih „domaćih“ vina.

Kao rezultat posvećenosti i umešnosti, predanog rada i talenta, usledile su i brojne nagrade: 2017. godine vinarija Kovačević, odnosno njen vlasnik, Miroslav Kovačević, dobio je nagradu „Preduzetnik godine“, na mnogim internacionalnim takmičenjima, u Sofiji i u Bukureštu, vina „Kovačević“ odnose zlatne i srebrne medalje – tako se penušavo vino „Brut“ okitilo zlatom, a beli OrpheLine i „AURELIUS S EDITION“ srebrom.

Veoma ljubazna, srdačna i elokventna menadžerka, Jelena, objasnila nam je kako je „Kovačević“ mnogo više od vinskog podruma i vinske kuće, i kako ovaj porodični biznis planira ogromnu ekspanziju u skorijoj budućnosti, a sve u cilju da svojim klijentima omogući što potpuniji i raznovrsniji užitak i odmor.

Iznad restorana, izgrađeni su ultra-moderni i odlično opremljeni apartmani, u kojima možete odmoriti nakon obilnog jela, ili prespavati.  Iz ovih apartmana pruža se neverovatan pogled na suncem okupane obronke Fruške Gore, gde se prostiru šareni vinogradi koji pripadaju porodici „Kovačević“. Kako su stranci veoma često viđeni gosti, a njihovi prohtevi su često i prohtevi za aktivnim odmorom i aktivnim učešćem u radu u vinogradu, uskoro će gostima biti omogućeno da učestvuju u okopavanju i selekciji grožđa, kao i učestvovanju u procesu same proizvodnje. Aktivni odmor će biti upotpunjen i izgradnjom trim-staze i pešačkih staza oko kompleksa, kao i raznim drugim sportskim sadržajima.

Sedeći u fantastičnom restoranu vinske kuće „Kovačević“ osetila sam mir i spokoj kakav nisam osetila dugo, dugo godina. Kao da sam, barem za trenutak, ušla u Tolkinov svet ili neki drugi svet iz bajke, u kome je sve savršeno, gde su svi ljudi dobronamerni, dobrodušni, ljubazni i uslužni, gde se jede najukusnija i najprirodnija hrana koju je moj jezik ikada iskusio, i gde se pije najkvalitetnije i lepo rashlađeno vino.

Ceo ambijent je pogodan i za decu jer se ispred restorana u divnoj bašti nalazi tobogan, ljuljaške, i drugi zanimljivi sadržaji za mališane.

 

 

 

Na meniju su se tog dana našle raznovrsne đakonije – šaran (najukusniji koji sam u dosadašnjem životu okusila) mariniran u cvekli i poslužen na pireu od povrća i spelte, lagana letnja ajsberg salata sa čeri paradajzom, rukolom, dimljenim biftekom i feta sirom, specijalna „medena rebarca“ poslužena sa grilovanim povrćem i domaćim rezancima na puteru, mekani i sočni teleći obrazi pripremljeni po posebnoj recepturi. Prelep ručak zasladile smo čizkejkom od kokosa i limete, „začinjenim“ divljom nanom, ubranom u šumi koja se pružala ispred nas.

Kada je došao trenutak za povratak kući, u „stvarni svet“, osetila sam tugu i teskobu što ne mogu barem još malo da ostanem na ovom prelepom mestu, sa ovim predivnim domaćinima, ali ću ovu posetu vinskoj kući „Kovačević“ zauvek čuvati u svom sećanju kao jednu od „zlatnih uspomena“, a svaki slobodan vikend gledati da ugrabim da ponovo posetim ovaj mali vojvođanski raj, kao i da uživam u spoju modernog i tradicionalnog, neopisivo dobrim gastronomskim užitcima i svom omiljenom „crnom“ vinu – Aureliusu.

 

5 thoughts on “„KOVAČEVIĆ“ – EDEN NA IRIŠKI NAČIN

  1. Ковачевић је моје омиљено вино! Заслужују сваку похвалу, ал нисам знао да имају и ресторан…

  2. Долазимо тука за еден месец ако навистина не е подалеку од Белград.

Ostavite odgovor

Top