Vi ste ovde
Početna > Gastronomija > KAKO SLAVITE KRSNU SLAVU?

KAKO SLAVITE KRSNU SLAVU?

Stranac koji se zadesi u Srbiji početkom jeseni, a ne poznaje srpske običaje, sigurno će pomisliti da se sprema vanredno stanje ili iznenadna nestašica hrane. Gužve u prodavnicama, prepuni supermarketi i kolone ljudi koji nose ogromne količine hrane, samo su znak da u Srbiji počinje sezona slava!

Srbi su jedini hrišćanski narod koji slavi slavu. Kada slave krsnu slavu, Srbi slave hrišćanskog sveca-zaštitnika kuće i porodice. Reč je, pre svega, o porodičnom prazniku kada se uz molitvu i obrede ukućani sećaju svojih predaka koji su proslavljali istog svetitelja. Svaka „kuća“ ima svog sveca zaštitnika, mada je od svih slavskih dana, najprometnije 21. novembra, za Aranđelovdan, i 19. decembra – za Nikoljdan. Tih dana pola Srbije ide u goste, na barem jednu slavu, a druga polovina slavi! Za njima, po broju svečara koji ih slave, dolaze: Sveti Georgije (Đurđevdan, 6. maj, i Đurđic, 16. novembar), Sveti Jovan (Jovanjdan, 20. januar), Sveti Dimitrije (Mitrovdan, 8. novembar), Sveta Petka (Petkovača, 27. oktobar), Sveti Luka (Lučindan, 31. oktobar), Sveti Trifun (Trifundan, 14. februar), Sveti Kuzma i Damnjan (Vračevi, 14. novembar), Sveti Andrija (Andrijevdan, 13. decembar)…

Kao najvažniji porodični praznik, okosnica porekla i identiteta, slava je univerzalna, ali pre svega verska i tradicionalna odrednica Srba.

Glavni elementi slave su ikona, sveća, slavski kolač, žito i vino. Slavski obred u najvažnijem smislu predstavlja crkvena molitva uz svećenje slavskog kolača, žita i vina. To su darovi koji predstavljaju beskrvnu žrtvu spremljenu u slavu boga, u čast sveca, zatim za pokoj duša umrlih članova porodice i za zdravlje i napredak onih koji su slavu spremili.

Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi, tek pretpostavlja se da je slava u Srba ostatak slovenskog paganizma koji je u ovim krajevima ukorenjen davno pre usvajanja hrišćanstva. Pošto su Sloveni imali razvijen kult predaka, običaj slavljenja slave najverovatnije predstavlja zamenu porodičnog, odnosno rodovskog, paganskog zaštitnika – hrišćanskim svetiteljem zaštitnikom. Ovo se ogleda u tome što je i kod starih slovena, potomaka današnjih srba, u to vreme politeizma, svaka kuća i porodica imala svog „božanskog“ zaštitnika kome je pridavala posebnu važnost.

Ali, kako su uopšte srbi počeli da slave slavu? Obred slavljenja slave u praksu je uveo osnivač srpske pravoslavne crkve Sveti Sava, od čijeg vremena se taj obred i običaji koji ga prate postepeno širio i formirao dok nije dostigao današnju formu koju je konačno uobličio mitropolit Srbije Mihailo 1862. godine. Dakle, za postojanje slave srpski narod treba da zahvali našem najvećem svetitelju Savi, odnosno Rastku Nemanjiću.

Sveca zaštitnika i tradiciju „slavljenja slave“ sinovi nasleđuju od glave porodice – obično oca, a ćerke nasleđuju „krsnu slavu“ samo ako ostanu „u kući“. Običaj je takav da udate žene, činom venčanja, preuzimaju i muževljevu slavu.

Pripreme za proslavljanje slave su mnogobrojne, najčešće domaćice i domaćini danima unapred pripremaju mnogobrojne poslastice i đakonije, osmišljavaju meni, i mozgaju kako bi što više proširili „budžet“ za iće i piće koje planiraju da posluže svojim gostima. Jelovnik se u mnogome razlikuje, u zavisnosti da li je u pitanju posna ili mrsna slava. Ali, jedno je sigurno – na slavu uvek idite praznog stomaka i spremni da se pošteno najedete!

Skoro pa je i zakonom zabranjeno biti na dijeti kad dolazite kod nekoga na slavu.

Domaćica će vas mrko gledati ukoliko propustite da probate neki od specijaliteta oko kojih se ona nedeljama mučila. Na primer, ukoliko preskočite sarmu od domaćeg kupusa što su jesenas kiselili i koja se satima i satima krčkala na idealnoj temperaturi, ne probate sitne kolače koji su sa toooolikom ljubavlju pripremljeni, ili pogaču koju je domaćica sa ljubavlju umesila prethodno veče, saseći će vas strog pogled domaćina i mali milion potpitanja i ubeđivanja da ipak „omrsite brke“ i prekršite dijetu.

 

Na jedan dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo bogojavljenske i osvećene vodice, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje. Sam kolač simboliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Posle sečenja kolača, kolač se iskida na parčiće, najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, pa zatim i gosti.

Kada osvane dan slave, u crkvu se nosi slavski kolač, žito i crno vino. U crkvi se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije, i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku pre liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji-živih za zdravlje, a preminulima za pokoj duše. Kolačar (onaj ko nosi kolač u crkvu) prilaže crkvi svoje darove:tamjan,ulje,vino… Ponegde i novac, koji crkva kasnije troši po svojoj volji. Nakon crkve, porodica se vraća u svoj topli dom da dočekuje prve goste.

Mnogi mladi parovi, u skladu sa užurbanim životom koji vode i gomilom obaveza sa kojima se svakodnevno bore, nisu vični tome da idu u crkvu kako bi isekli kolač, već to obavljaju u svojim domovima i to tako što još uveče, noć pred slavu, ili rano ujutru stave na sto sve što je potrebno za obred, a sto je za tu priliku okrenut prema ikoni, odnosno prema istoku.

Ako ste se odlučili da režete kolač kod kuće, bez sveštenika, pri ruci treba da su vam: slavski kolač, žito, čaša crnog vina, sveća, i kadionica sa briketom. Pored vina i žita se nalazi kašičica, a pored slavskog kolača nož. Pred sam početak obreda se pali sveća (može i ranije), dok je kandilo upaljeno još uveče, i gorelo je u toku noći. Domaćin treba da priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle toga svi članovi porodice, u glas, izgovaraju molitvu Oče naš, i tropar slave, dok okreću slavski kolač u rukama, a po završetku domaćin treba da zareže dno  slavskog kolača u krst, i da ga zalije crvenim vinom. Tim činom se obred rezanja slavskog kolača smatra završenim.

Sve u svemu jedno je sigurno – i kad je siromašan i kad je bogat, i kad ima i kad nema, i kad je srećan i kad je nesrećan, bolestan i zdrav, i kad sme i kad mu se brani, u miru i u ratu, i kad „veruje“ i kad „ne veruje“, srpski seljak, građanin, radnik, ratnik, učitelj, profesor, direktor… Slavi slavu. U čast onog sveca, kojeg je daleki pra-pra predak prihvatio za zaštitnika svog doma, u srpskim kućama se priprema manje ili više bogata trpeza za domaću čeljad i goste, kuva se žito, na domaćem ognjištu ispečeni hleb se zareže u obliku krsta i zaliva crvenim vinom, pali se slavska sveća uz čitanje molitve.

Mi vam od srca želimo da uživate u predstojećim praznicima, da se dobro provedete kao gosti na slavama svojih bližnjih, a da svoju obeležite i proslavite u sreći i blagostanju, kao i da svoja srca ispunite ljubavlju i uzajamnim poštovanjem, u skladu sa onim što stari hrišćanski postulat i nalaže: „ljubi bližnjeg svoga“.

U zdravlje, živeli!

 

Ostavite odgovor

Top