Vi ste ovde
Početna > Home > HLADNA NOĆ U BUKUREŠTU

HLADNA NOĆ U BUKUREŠTU

Sumrak je obavio Bukureštanski beton i zalio ga svojim zlatno-purpurnim sjajem. A, ubrzo je pala i noć, crna i lepljiva kao katran. Tokom dana smo mogli nesmetano da šetamo i istražujemo grad obučeni u lagane, kožne jakne. Karpatska noć nas je iznenadila svojom studenošću i oštrinom. Nakon što smo se dobro utoplili i obukli svoje skijaške jakne, izašli smo da se promuvamo po centru rumunske prestonice.

Kako nam je hostel bio udaljen svega 20-ak minuta laganim korakom od Bukureštanskog Monmartra, odlučili smo da prošetamo do tamo i upoznamo se sa noćnim životom ovog grada. Osećala sam nelagodu i neku vrstu bojazni, jer dok smo hodali u susret su nam išla neka sumnjiva lica, grč na ljudskim licima, teskoba na licima prolaznika, pomešana sa zvukom policijskih sirena koje su periodično parale noć, ulivala mi je jezu u kosti. Upozorili su nas, još u hostelu, na kriminal koji se dešava u centru često, na narkomane i sitne lopove koji tu obitavaju, ali smo gonjeni radoznalošću i avanturizmom koračali dalje upijajući svaki kutak ulica.

Ubrzo smo stigli do Boemske četvrti. Prelepa, natkrovljena staklenom kupolom, i ukrašena mnoštvom kapija, ponosno je stajala i mamila prolaznike da se ugoste u nekom od njenih kafea i restorana. Iako je oktobar odbrojavao svoje poslednje dane, posetioci su sedeli u baštama, i malo koji sto je bio prazan. Svuda se širio mirisan dim nargila i kuvanog vina. Seli smo u jedan, ne tako moderan, ali autentičan, egipatski kafe-bar. Poslužio nas je sredovečni veseli egipćanin, nargila je bila odlična i pripremljena po staroj recepturi, a u ovom lokalu smo našli i nešto što sam davno, u Kairu, imala priliku da probam – pravu „arapsku“ crnu kafu. Ona je znatno jača od obične i ima specifičan i veoma jak miris, jer se zrna kafe pre mlevenja mešaju sa različitim začinama i travama. U Rumuniji je, izgleda, zabranjeno pušenje u lokalima i restoranima, pa smo videli mnogo tinejdžera kako skvočanjeni od zime cupkaju ispred lokal i puše cigare. Kafa nam je otvorila apetit pa smo se odlučili da na večeru svratimo u neki restoran i okrepimo se.

Nakon višečasovnog online pretraživanja najpopularnijih restorana u Bukureštu odluka je pala na Ekskalibur. Ovaj restoran nas je privukao jer ništa slično nismo imali prilike do sada da vidimo i iskusimo. Kao što mu i samo ime kaže koje ga vezuje za Kamelot, Ekskalibur je poput nekog portala u drugu dimenziju, poput vremenske mašine koja će vas, kada pređete njen prag odvesti direktno u srednji vek. Unutrašnjost ovog restorana je zapravo unutrašnjost zamka, i dok smo prolazili hodnicima mogli smo da iskusimo magiju koja je postojala na dvoru kralja Artura i njegovih vitezova okruglog stola. Zidovi su od tamnog kamena, svuda po podu je seno i veštačka paučina, viteški oklopi svojim sablasnim prstima pokazuju pravac, a sveće i uljani lusteri tinjaju i boje ovaj srednjovekovni prostor misticizmom. Stolovi su od punog drveta, i predviđeni za po 10-ak osoba, stolice sa visokim naslonima i ogromnim rukohvatima, verna su replika onih na kojima su počasno sedeli Artur i Lanselot. Klopa na ovom mestu ne ostavlja ništa manji utisak nego enterijer – sve ima ukus domaćeg, jagnjetina i krompir pod sačem, domaće vino koje kelnerice u odeždama srednjovekovnih krčmarica toče gostima u metalne pehare… A za prijatnu atmosferu to veče su se pobrinuli i trubaduri – bend koji obučen u srednjevekovnu odeću izvodi instrumentalnu muziku kakva se mogla čuti po dvorovima tog vremena.

Zadovoljni uslugom i opijeni predivnim utiscima, u pratnji novih poznanika koje smo u Ekskaliburu stekli – vesele grupe mladih španaca – zaputili smo se natrag ka centru da vidimo kakvu klupsku scenu Bukurešt može da nam ponudi. Zaputili smo se u, ako je verovati internet pretraživačima, najpopularnije mesto za koktele, daleko poznatu Shoteriju. Shoteria je mesto u koje mladi svrate uglavnom pre odlaska u klub. Odlično mesto za alkoholno zagrevanje, jer ovaj bar u svojoj ponudi nema baš ništa bezalkoholno već samo koktele i šotove po kojima su nadaleko poznati. U pozadini piči tehno, dok barmeni izvode akrobacije sa flašama i čašama, mućkaju koktele i pale apsinte poređane po šanku. Masa je uzavrela i pije čašu za čašom. Probali smo nekoliko njihovih „specijaliteta“ što nam je podosta olakšalo novčanike, i krenuli dalje u noć. U susret nam je dolazila masa ljudi kostimiranih od glave do pete. Iako Noć Veštica uvek pada 31. oktobra, mladi Rumuni su je prošle godine masovno slavili u subotu, 28. oktobra, verovatno zato što je to mnogo lukrativnije za ugostitelje i gazde lokala, budući da je nedelja neradan dan.  Sve maske koje smo videli bile su odlične, i pomalo zastrašujuće za mene budući da sam popila mnogo i da je ponoć već odavno protekla.

Ušli smo u jedan od klubova u ulici Strada Smardan, koja je inače krcata noćnim klubovima, pabovima i koktel barovima. Kako je unutra bilo zagušljivo i puno k’o u osinjaku, odlučili smo da sednemo u baštu, kao i „domaći“ gosti. Rumuni su izgleda imuni na hladnoću, pošto je oko 3 ujutru termometar pokazao da je čak 10 stepeni ispod nule, a oni su lagodno sedeli u baštici ispijajući pivo i posmatrajući prolaznike i maskirane povorke. Nakon sat ipo vremena smrzavanja (i pored plinskih peći) i dva koktela posle, odlučili smo da sačuvamo svoje bubrege i krenemo natrag u hostel da se spakujemo i zaputimo ka našoj finalnoj destinaciji – Transilvaniji.

Ostavite odgovor

Top