Vi ste ovde
Početna > Delicia > DAH SREDNJOVEKOVNE MAGIJE – GOLUBAČKA TVRĐAVA

DAH SREDNJOVEKOVNE MAGIJE – GOLUBAČKA TVRĐAVA

U kišno septembarsko jutro, vijugavim putevima smo se lagano zaputili put Rumunije kako bismo na samom rubu Srbije gde je Dunav najširi a magija najjača, posetili srednjevekovni zamak koji se velelepno prostire na obroncima Karpata, i tik iznad Dunava ponosno prkosi zubu vremena.

Nakon sat ipo vožnje od Beograda stigli smo na svoje odredište – impozantnu tvrđavu Golubački grad. Kako je kišica koja je do tada rominjala počela intenzivnije da pada i tako nam onemogućila da gologlavi prošetamo do ulaza u tvrđavu, seli smo u mali kafić koji je odlično uređen kako bi zadovoljio svaku potrebu radoznalih turista koji ovde sednu da se okrepe i osveže. Da li je do revnosti i posvećenosti zaposlenih, dobrog finansiranja projekta, ili odličnog rukovodstva – tek cela okolina Golubačke tvrđave odiše čistinom, pedantnošću i kvalitetom koji bi zadovoljio svakog stranog i domaćeg turistu, pa i onog sa najvišim standardima koji večito „traži dlaku u jajetu“.

Ceo kafić blista od čistoće, vazduh je neverovatno svež i okrepljujuć – što zbog divlje prirode koja buja oko ovog mesta, što zbog blizine Dunava – i stekla sam utisak da bi ovde moglo maltene i da se „jede s poda“. Kako je napolju pao pritisak, kišica promenjenim intenzitetom vlažila šarenoliko zelenilo Karpata koje nas je okruživalo, a mutni oblaci se natmurili i nadvili nad najviše kule kamenog zdanja ispred nas, ambijent nas je opio i kao zamađijani smo krenuli ka ulazu u tvrđavu.

Sa druge strane Dunava pružao se pogled na strme vrleti Rumunije. Čudno, pomislih, eto samo nas modro rečno prostranstvo deli od Evropske unije. Ostaci srednjovekovnog grada Golupca nalaze se na desnoj obali Dunava, na najnepristupačnijem mestu koje predstavlja ulaz u Đerdapsku klisuru. Sam prostor tvrđave pripada Nacionalnom parku Đerdap i u okviru je prirodnog rezervata pod nazivom Golubački grad. Vrednost ovog rezervata ogleda se i u postojanju veoma retkih biljnih zajednica i vrsta. Neposredno pre početka Đerdapskog tesnaca, Dunav je najširi u celom svom toku, a u pravcu rumunskog sela Koronine i tvrđave, na sredini reke, viri stena visoka oko 5 metara. Kako su nam kasnije rekli ova stena je poznata pod nazivom „Baba-kaj“, što na turskom znači „pokaj se“. Za ovu stenu, kao i za samu tvrđavu, vezuju se mnoge legende koje govore o njenom imenu, životu i smrti, ljubavi i ratu, kroz vekove.

Prvi put u istorijskim izvorima Golubac se pominje 1335. godine kao tvrđava sa ugarskom posadom. Iako je grad osnovan pre, ostala je misterija ko ga je, i kada, podigao.

U blizini grada postoje ostaci starčevačke, vinčanske i žutobrdske kulture, kao i rimski Vicus Cupae, sa obe strane Dunava, sa tragovima starorimskog vojnog puta, Via Militaris, koji je obezbeđivao dobru povezanost između dva utvrđenja.

Kako najnovija istraživanja pokazuju, ova srednjovekovna tvrđava nije nastala na temeljima nekog antičkog ili ranovizantijskog utvrđenja, niti je bila vezana za rudarsku proizvodnju. Njen prirodni položaj je, naprosto, takav da obezbeđuje sigurnost i „ušuškanost“ zdanja sa tri strane – visoke litice Ridana štite ga i sa južne i sa istočne strane, a sa severne uzburkano vodeno prostranstvo Dunava. Ovakav položaj učinio je da, tokom XIV i XV veka, Golubac postane pogranični grad, poprište burnih vojnih sukoba između Srbije, Mađarske i Turske. Ko god da je posedovao ovaj grad kroz vekove, posedovao je i moć nad granicom države, te je ovo zdanje često menjalo svoje gospodare.

Iako je dan bio tmuran i kišan, što je, mora se priznati dodavalo određenu dozu misticizma i gotike zamku i okolnim šumskim obroncima, sve je vrvelo od stranih turista, i graja se stapala u mešavinu italijanskog, rumunskog, engleskog i turskog jezika. Kada smo došetali do ulaza u tvrđavu dočekalo nas je neprijatno iznenađenje. Naime, tvrđava je zatvorena za posetioce, jer je u toku projekat restauracije zamka i istorijsko-arheoloških istraživanja, u koji je Evropska Unija uložila dosta. Pomalo razočarani, ali šarmirani divljom lepotom celog predela, nije nam preostalo ništa drugo već da nepomično stojimo i divimo se kamenim gigantima iznad nas.

Ljubazno osoblje u kafiću kraj tvrđave posavetovalo nas je da obavezno obiđemo obližnji manastir, Tumane.

Tokom proteklih godina čula sam razne priče o tome kako su bolesni od raka baš u ovom manastiru pronašli čudesno i neobjašnjivo isceljenje za ovu opaku bolest, kao i priče o srdačnosti domaćina i monaha koji su ovde našli svoj mir. Ma­na­stir Tu­man na­la­zi se na de­vet ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no­sti od Go­lup­ca, u pod­nož­ju go­lu­bač­kih pla­ni­na, okru­žen šu­mom, na le­voj oba­li Tu­man­ske re­ke, što sa­moj sve­ti­nji da­je po­seb­nu le­po­tu. Pet ve­ko­va na­kon pred­sta­vlje­nja Pre­po­dob­nog Zo­si­ma, ja­sno je za­što je sve­ti pod­vi­žnik iza­brao za svoj usa­mlje­ni i mo­li­tve­ni ži­vot baš ta­kvo me­sto, skri­ve­no od lju­di i u pot­pu­no­sti po­god­no za mo­li­tve­no ti­ho­va­nje. Am­bi­jen­tal­na le­po­ta sa jed­ne i du­hov­ni mir sa dru­ge stra­ne, te pri­su­stvo sve­ti­nja, ovaj skriveni manastir či­ni neprocenjivim srpskim blagom, ka­ko u du­hov­nom ta­ko i kul­tur­no-isto­rij­skom smi­slu.

Na samo kilometar od manastira, duboko u gustoj i drevnoj šumi, skrivena je nadaleko čuvena isposnica Svetog Zosima. U steni se nalaze dve male pećine, povezane uskim prolazom. U  jednoj od njih je živeo, a u drugoj se molio prepodobni Zosim. Danas se, na mestu „kelije“ u kojoj se molio, nalazi uređena kapelica. Pokraj isposnice Svetog Zosima nalazi se i čudotvorni izvor, a iza njega prelep šumski vodopad.

Pored manastira nalazi se mini farma sa životinjama o kojima se brinu vredni ljudi koji služe manastiru – preslatki magarci, konji, poniji, paunovi, koke, jaganjci, pa čak i lame su nam ugrejali srca i uneli sunca u to sivo, kišno, popodne. Nakon obilaska manastira seli smo u gostionicu da probamo čuveno manastirsko vino i rakiju koju proizvode monasi. Ono što je zanimljivo jeste da ovde ne postoji „meni“ i ništa od namirnica nema „cenu“, već svaki putnik namernik može da se gosti, jede i pije koliko i šta želi, a ostavi onoliko koliko misli da treba da ostavi, u skladu sa sopstvenom savešću.

Potisnuti utiscima oprostili smo se od naših dobrih domaćina i manastira, i krenuli put grada Golupca. Kako smo pili dobro manastirsko vino, a nismo kušali ništa od hrane, vođeni praznim stomacima, parkirali smo kraj najbolje Golubačke kafane, restorana Zlatna Ribica. Ova Zlatna Ribica nam nije ispunila po tri želje, ali jeste jednu – odličan, domaćinski, vruć i obilan obrok. Preporučujem da ovde probate vino kuće i piletinu „ala Zlatna Ribica“. Osim u gastronomskom užitku, sedeći u ovom restoranu, moći ćete da uživate i u prekrasnom ambijentu  i pogledu jer će vam pogled pući na poljupce valovitog Dunava i plavog nebeskog prostranstva koje se nadvija nad njim. Zaista sam imala osećaj da sedim u bašti nekog mediteranskog restorana kraj obale mora, a ne na obali Dunava.

Srećni i najedeni, prepuni impresija, krenuli smo natrag – put Beograda, nestrpljivi da ovu uzbudljivu putešestviju pretočimo u reči i približimo je vama.

12 thoughts on “DAH SREDNJOVEKOVNE MAGIJE – GOLUBAČKA TVRĐAVA

  1. Steta samo sto nije zavrsena restauracija tvrdjave, ali sigurno vredi posetiti. Cula sam dosta o Tumanima jedva cekam da odem!

  2. Baš sam nedavno bila tamo, i mogu reći da sam se oduševila koliko je Golubac sređen. Na momenat mi se učinilo da sam u inostranstvu! Takva mesta svakako treba promovisati. Bravo!

  3. Ja sam imao utisak kao da sam negde na primoriju kad sam bio dole. Hvala za preporuku za restoran, sl. put ćemo sigurno tamo jesti zvuči bogovski!!!

  4. Covece koliko drugacije izgleda sada… Ovo mesto pamtim jos od kad sam pre 20-ak godina isla ovde na exkurziju. Deluje bas fantasticno. Slike su vam fantazija, a samo ako moze sl. put da kazete i da li ima mesta za izlazak i mozda neki kafic da preporucite… Ja i suprug planiramo da idemo prvi slobodan vikend a ne znamo kod koga da se raspitamo gde je dobro, pa i to malo da ubacite. Pozz iz Paracina

Ostavite odgovor

Top