Vi ste ovde
Početna > Delicia > BUKUREŠT – ŽIVOT POSLE KOMUNIZMA

BUKUREŠT – ŽIVOT POSLE KOMUNIZMA

 

Uzbuđeno smo čekali da nas pozovu na ukrcavanje, na aerodromu Nikola Tesla, radujući se našem kratkom putovanju na istok. Konačno ćemo videti čarobnu Trsansilvaniju, Rumuniju nakon što se izbavila iz gvozdenog, crvenog, komunističkog stiska, i njenu prestonicu, koja je poznata i pod nazivom „Pariz istoka“.

.

Kada smo prošli kroz aerodromski gejt, nakrcali smo se u maleni minibus koji nas je odveo do našeg aviona. Prvi utisak, posmatrajući masu koja se tiskala u aerodromskom šatlu, odnos Rumuna, strana i Srba, bio je 100% rumunskog stanovništva, 0% stranaca, 0% Srba – ne računajući nas dvoje, entuzijastičnih avanturista, koji su pošli da istraže misterije Transilvanije i posete susedsku prestonicu.

Leteli smo redovnim čarter letom Air Srbije, malenim avionom ATR 72, koji je umesto motora imao dva propelera koji nikako ne ulivaju puno poverenja i sigurnosti! Kada smo se smestili u avion koji je više ličio na konzervu sardina sa dva propelera sa obe strane nego na letelicu kojom treba preleteti Karpate, upoznali smo se sa ljubaznim stjuardesama koje su, moram priznati, uspele malo da ublaže prvobitni šok zbog „veličine“ aviona.

Sledeće razočarenje nastupilo je ubrzo nakon poletanja – naime, na letovima aviona ATR 72, i sličnih malih aviona, nema posluženja na letu. Veeeeliki minus za Air Srbiju! Popravite ovo, molim vas!

„Ovaj let ne traje dugo, brzo ćemo sleteti“, pokušavala je ljubazna stjuardesa da mi objasni, a ja njoj nisam ni želela da objašnjavam kolika je moja strast prema kvalitetnom kaberneu, i koliko obožavam da ga pijem ohlađenog dok gledam u oblake i krajolik ispod sebe… Ostavši bez tog gušta, jedva sam čekala da sletimo u Rumunsku prestonicu, što se i desilo nakon sat ipo vremena turbulentnog leta.

Da nisam bila svesna da sam provela sat ipo vremena krstareći na 7.000 metara iznad zemlje, pomislila bih da sam sletela u Beograd. Da sam se vratila natrag kući. Aerodrom manje-više isto izgleda, samo svi govore Rumunskim jezikom, i plaća se u leima a ne u dinarima.

Dok smo čekali da nam istovare kofere iz „konzerve sardina s krilima“, iskoristila sam priliku da pronjuškam malo po Free Shopu. Svi prodavci su zaista ljubazni, a cene su više nego povoljne. Mnogo polažu na grofa Drakulu, tako da su mistični mit koji se obavija oko njegove ličnosti, iskoristili za brendiranje skoro svih svojih proizvoda – od crnog vina, preko rakije, pa sve do parfema i čokolada!

Dok smo čekali kofere prišao nam je sredovečni čovek, lepih manira i kulturne pojave. Naš novi poznanik, ispostavilo se, je rodom Hrvat, državljanstvom Švajcarac, a na proputovanju po Rumuniji, od Bukurešta sve do Crnog Mora. Podelili smo taksi do centra Bukurešta, usput se upustivši u rasprave koje bi mogao da razume samo neko ko je rođen kao JUGOSLOVEN. O stanju na Balkanu, o Rumuniji, o Madagaskaru, o odlasku mladih iz zemlje u potrazi za „boljim sutra“, o ratovima, o životu u Beogradu i Švajcarskoj, pa je tih 20-ak minuta vožnje proletelo kao rukom odnešeno. Taksi se zaustavio u uskoj uličici u centru.

.

 

Naš hostel je bio i više od onoga što smo od njega očekivali. Prva mu je sezona od otvaranja, i sve je (još uvek) u tip top stanju. Dovoljno komforno da se dvoje gostiju, koliko soba i prima, osećaju baš kao kod svoje kuće – dnevna soba sa trosedom na razvlaćenje, ogroman i komforan bračni krevet (provereno ne škripi, tj nije „razrađen“), lepo kupatilo sa podnim grejanjem i tuš kabinom u kojoj možete slušati radio i ima hidromasažne mlazeve, i mali kutak sa stolom za ručavanje i 2 stolice gde nas je sačekala personalizovana poruka dobrodošlice i korpa s voćem. Naš domaćin je baš težio tome da udovolji gostima i namakne im iskren osmeh na lice posle dugog putovanja – na recepciji je pripremio i ćasu punu šarenih bombona i nekoliko različitih vrsta kafe iz aparata i jabuka za okrepljenje svakog gosta i „putnika namernika“.

 

Još jedan veliki plus ovog hostela jeste to što se nalazi u samom centru grada, na udaljenosti od samo stotinak metara od svake bitne znamenitosti u gradu kao što je zgrada Parlamenta, Narodnog pozorišta, i „boemske četvrti“ koju svi upoređuju sa Monmartrom.

 

Uputili smo se u laganu šetnju do zgrade Parlamenta koju je Čaušesku pompezno izgradio u vreme svoje vladavine. Dok smo hodali do tamo imala sam utisak kao da smo u Beogradu, ali u delu Sava male, pre renoviranja. Ista arhitektura, stara gradnja. Sve što je vredelo izgrađeno je za vreme komunizma – posle toga ništa – samo je počelo da propada ono što je pre pedesetak godina izgrađeno! Zidovi su sivi, nebo je sivo, i sivi oblaci. Morala sam da se otmem utisku da je ovo samo zbog toga što je ovo jedan sivi, oktobarski, kišni dan. Ima još nešto sivo u svim porama Rumunije. Prolaznici liče na „naše“ – mlađi, mahom hipsteri, teraju „evropsku“ modu, i trude se da sa sebe skinu nekadašnje tragove komunizma i miris istočne Evrope. Stariji su priča za sebe – svi imaju neki post-komunistički grč na licima, ogorčenost, beznadežnostt, sivilo, mučninu i strepnju,… i neku prazninu. Kao da su isuviše vremena proveli „pod čizmom“. Vidi se da ljudi loše žive. Mnogo se vidi. Ako mi je zbog ičega drago što sam došla da vidim kako žive naše  komšije u „Evropskoj uniji“, to je onda zbog toga što sam videla da i od lošeg može biti mnogo gore… I da ulazak Evropsku Uniju nikako nije sinomim za ekonomski boljitak ili lakši, bolji život, niti za privredni i finansijski napredak i prosperitet.

 

Sama Palata Parlamenta je najveća administrativna zgrada na planeti, nakon Pentagona, vidljiva je čak sa Meseca, i veća je od Keopsove piramide!

Parlament je poznat još i kao „Narodna kuća“. To je bio pokušaj Čaušeskua da redizajnira Bukurešt konstrukcijom serije impresivnih zgrada koje bi trebalo da dokažu svetu koliko je bogata i moćna Socijalistička Republika Rumunija. Izgradnja je počela 1983. godine kada je Rumunija bila pod komunističkom vladavinom i trajala je do 1989. godine, do revolucije u Rumuniji.

Tako da u današnje vreme ova impozantna zgradurina ima samo 400 komora i 2 velike hale koje se mogu koristiti od ukupno 1.100 soba! Posle Revolucije, niko nije imao želju da dovrši ovo impresivno zdanje. Zapravo, mnogi Rumuni su zahtevali uništavanje zgrade koja se smatrala simbolom Čaušeskuve megalomanije i ekstravagantnog života koje je vodila bivša komunistička elita.

Kako smo se proveli istražujući dalje Rumuniju, na Bukureštanskom Monmartru, i u višečasovnom „povratku u prošlost“ u doba Kamelota, možete da pročitate OVDE.

Ostavite odgovor

Top